Uče­sni­ca ču­ve­nog Ig­man­skog mar­ša Ko­sa Mi­lu­ti­no­vić, no­si­lac Par­ti­zan­ske spo­me­ni­ce 1941, uče­sni­ca bi­ta­ka na Ne­re­tvi i Su­tje­sci, kraj ra­ta do­če­ka­la je u Tr­stu kao po­ruč­nik.
– Ne tra­žim ja da se o me­ni pi­še. Mo­je je pro­šlo. Bo­li me i vri­je­đa to što ni­ko iz Cr­ne Go­re ne obi­lje­ža­va va­žne da­tu­me. Uvri­je­di­lo me što Cr­no­gor­ci o to­me ni­je­su da­li ni jed­nu je­di­nu ri­ječ, a iz Cr­ne Go­re su uče­stvo­va­la dva ba­ta­ljo­na, Pr­vi lov­ćen­ski i Dru­gi cr­no­gor­ski. Ig­man­ski marš iz 1942. go­di­ne jed­na je od naj­zna­čaj­ni­jih par­ti­zan­skih ope­ra­ci­ja iz­ve­de­nih to­kom NOB-a u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Pro­ći kroz ne­pri­ja­telj­ski obruč, to su mo­gli sa­mo ju­go­slo­ven­ski par­ti­za­ni. Oni ko­ji su po­gi­nu­li za­slu­ži­li su da se o nji­ma pi­še. Oni su iz­vo­je­va­li po­bje­du – ka­že Ko­sa Mi­lu­ti­no­vić pri­sje­ća­ju­ći se rat­nih ne­da­ća i te­ških tre­nu­ta­ka.
Naj­te­že se, ka­že, pod­no­sio strah da se ne pad­ne živ u ru­ke ne­pri­ja­te­lju. Na pu­tu za pla­ni­nu Ig­man bi­lo je te­ško i fi­zič­ki.
– Obu­ću su mi ski­da­li ma­ka­za­ma i no­že­vi­ma. Sve je to na me­ni bi­lo pre­mr­zlo, cr­no. Ma­si­ra­li su me. Sa­mo onaj ko pre­ži­vi mo­že zna­ti ka­ko je to. To je tra­ja­lo vi­še od dva sa­ta. Tre­ba­lo je to iz­dr­ža­ti. Nok­ti su mi ot­pa­li. Ne mo­že se sve opi­sa­ti. Bor­ba, glad, žeđ, pro­mr­zli­ne, ar­ti­lje­ri­ja... – pri­ča na­ša sa­go­vor­ni­ca.
Bi­la je, ka­že, pri­sut­na ka­da je Ko­ča Po­po­vić ka­zao Pe­ru Ćet­ko­vi­ću da smje­sti bor­ce po ku­ća­ma. Pla­šio se da bor­ci ne­će pod­ni­je­ti i iz­dr­ža­ti taj usi­lje­ni marš. Ko­li­ko je bi­lo te­ško ilu­stru­je i či­nje­ni­ca da su ko­nji cr­ka­va­li pod oruž­jem, a da su bor­ci sa njih ski­da­li oruž­je i na­sta­vlja­li marš.
Ko­sa se sje­ća i bit­ke na Ne­re­tvi i za­da­ta­ka ko­je je do­bi­ja­la ka­ko bi spa­si­la što vi­še ra­nje­ni­ka.
– Se­dam ki­lo­me­ta­ra od Ne­re­tve kr­va­va se bor­ba vo­di. Pr­sa u pr­sa, štu­ke, bom­be. Do­šao je ko­man­dant bol­ni­ce, Sr­bi­ja­nac, Mi­lan i re­kao mi da je oko 20 ra­nje­ni­ka smje­šte­no u ma­na­sti­ru. Bi­la je to bor­ba za spas ra­nje­ni­ka. Da njih ni­je bi­lo, mi bi­smo sa­svim druk­či­je pro­šli. Ta­da mi je Mi­lan re­kao: ,,Ra­di šta znaš”. Ja sam se zbu­ni­la i sta­la, a on mi je re­kao: ,,Za­da­tak par­ti­je”. Tad na­i­đo­še jed­na se­ljač­ka ko­la i sta­vi­smo ne­ko­li­ko ra­nje­ni­ka na njih. Po­sli­je na­i­đe i ka­mi­on sa teh­ni­kom Vr­hov­nog šta­ba, te­le­fo­ni i ču­da. Tu sam bi­la ma­lo lu­ka­va i bez­o­bra­zna. Ka­žem: ,,Sta­ni­te. Ba­čaj sve do­lje!”, oni me upi­ta­še za­što. U tom tre­nut­ku sam iz­mi­sli­la – ,,Na­re­đe­nje Vr­hov­nog šta­ba”. Ta­ko da sam sve ra­nje­ni­ke do jed­no­ga uto­va­ri­la, a ja osta­la da idem pje­ške – pri­ča ova hra­bra par­ti­zan­ka.
Sje­ća se pri­zo­ra ka­da je sti­gla do pon­ton­skog mo­sta na Ne­re­tvi, gdje su ra­nje­ni­ci pa­da­li sa Ita­li­ja­ni­ma ko­ji su ih no­si­li u ri­je­ku.
– Do­šla sam u gro­zni­ci, tre­sem se, ali de­si se pa je ne­ko imao dvi­je koc­ke še­će­ra i na­pra­vi­li su mi šer­bet. U tom tre­nut­ku na­stu­pi­le su ita­li­jan­ske for­ma­ci­je od Mo­sta­ra. Mo­ra­lo se od­stu­pa­ti. Baš ta­da do­ži­vje­la sam naj­stra­vič­ni­je pri­zo­re u ži­vo­tu. Ra­nje­ni­ci su bi­li po ku­ća­ma, a bom­be su po­ga­đa­le sve ži­vo. Gle­da­la sam ka­da cri­je­va vi­se na dr­ve­ću. To će me pro­go­ni­ti dok sam ži­va – pri­ča Ko­sa.
Do­če­ka­la se slo­bo­da i po­bje­da, ali mno­gi su iz­gu­bi­li sve, ni­je­su ima­li gdje ni ko­me da se vra­te, pri­sje­ća se Ko­sa.
Na pi­ta­nje da li su par­ti­zan­ke ima­le po­vla­šćen po­lo­žaj po­red to­li­ko mu­ška­ra­ca, Ko­sa od­go­va­ra da ni­je bi­lo la­ko.
– Nas je bi­lo ma­lo že­na. Mno­go ma­nje od mu­ška­ra­ca. Me­đu­tim, Sr­bi­jan­ci i nji­ho­vi ko­man­dan­ti bi­li su mno­go to­le­rant­ni­ji pre­ma na­ma od Cr­no­go­ra­ca. Cr­no­gor­ci­ma je sme­ta­lo da im že­na ko­man­du­je. Iz­dvo­ji­la bih na­šeg ko­man­dan­ta Pe­ra Ćet­ko­vi­ća, ko­ji je bio maj­ka ne sa­mo za že­ne ne­go i za mu­škar­ce. On je bio ka­pe­tan pr­ve kla­se za vri­je­me sta­re Ju­go­sla­vi­je. Po­gi­nuo je kod Ne­ve­si­nja. Na­i­šao je avi­on i ra­fal ga je po­ko­sio. Jed­nog ta­kvog čo­vje­ka, hu­ma­ni­stu, he­ro­ja, bor­ca. On i Ko­ča Po­po­vić su mi bi­li le­gen­de i bi­će dok sam ži­va – ka­že ba­ka Ko­sa.
Ipak, pri­lič­no je ogor­če­na od­no­snom dru­štva pre­ma lju­di­ma ko­ji su iz­vo­je­va­li po­bje­du u Dru­gom svjet­skom ra­tu.
– Sa­da je la­ko pi­sa­ti jer ne­ma onih ko­ji su iz­vo­je­va­li re­vo­lu­ci­ju. Ovo je po­ni­že­nje ka­ko se tre­ti­ra­ju po­je­di­ni lju­di i do­ga­đa­ji. Sreć­ni su oni ko­ji ni­je­su do­ži­vje­li ovo. Od sve­ga mi je naj­te­že pao ras­pad SFRJ – pri­ča Ko­sa Mi­lu­ti­no­vić, no­si­lac Par­ti­zan­se­ke spo­me­ni­ce i ži­vi svje­dok bur­nih i te­ških vre­me­na.A. ĆU­KO­VIĆ


Pre­ko mo­ra u ten­ku

Par­ti­zan­ka Ko­sa bi­la je dva­put ra­nja­va­na to­kom ra­ta. Bi­la je i na li­je­če­nju u Ita­li­ji. Ta­mo je pre­ba­če­na avi­o­nom, a vra­ti­la se bro­dom. Sje­ća se i tog za­ni­mlji­vog pu­to­va­nja.
– Za ne­ko­li­ka da­na mi pu­tu­je­mo za Vis bro­dom sa ten­ko­vi­ma. Uba­ci­će­mo te u tenk, ali dok ne iza­đe­mo na pu­či­nu da se ne ču­ješ ži­va, na­re­đe­no joj je. „Ama ne­ću ako tre­ba ni na pu­či­nu kad iza­đem”, od­go­vo­ri­la sam. Ta­ko je i bi­lo. Mo­že­te mi­sli­ti ka­ko je me­ni bi­lo ko­ja pr­vi put bo­ra­vi na bro­du. Do­bi­la sam mor­sku bo­lest. Se­dam da­na sam bo­lo­va­la od nje na Vi­su – na­vo­di Ko­sa.


Kad Ti­to na­ga­zi

– Ti­ta sam če­sto gle­da­la. Ti­to je u to­ku ra­ta bio Ti­to. Ono što je po­sli­je ra­ta bi­lo, to je dru­ga stvar. U ra­tu ni­je­sam gle­da­la ni Jan­ka ni Mar­ka, ne­go Ti­ta. Jed­nom pri­li­kom ne­ko me na­ga­zio. A ja sam po­vi­ka­la ,,Dru­že, na­ga­zi me Bo­ga ti tvo­ga!” – Dru­ga­ri­ce opro­sti mi! A, to je bio Ti­to. Sva­šta čo­vjek do­ži­vi – pri­ča ba­ka Ko­sa.